Cesto putujem, a danas sam primetila da je retkost videti nekog da na peronu zeleznicke stanice ceka ili ispraca nekog svog.
Secam se kad sam ja pocela putovati. Na peronu su bile majke, braca,sestre,ocevi, svi na ivici suza, i mahali nam dok smo mi uplakane i uplasene odlazile ka boljoj buducnosti. I tako od stanice do stanice, izrazi lica koji opisuje istu muku koja nas povezuje. Ali je, zato, povratak kuci bio divan! Zurili smo na voz glavom bez obzira, molili profesore, bezali sa casova, trcali sa preteskim torbama, samo da stignemo kuci. U vozu guzva, mi bez para, gladni i bez vode, al' se sreca moze opipati, a ponajvise kad se pojave obrisi rodnog grada, predivna reka, vitki minareti. Usput deca pozdravljaju vozove, a ti im odpozdravljas i njima i svakome koga ugledas jer si srecan, mlad i briga te. Docekaju te srecna lica i topli zagrljaji.
Ne znam zasto, ali mi se cini da su ljudi toliko preokupirani obavezama i potrebama da su zaboravili da pokazu ljubav. Covek dodje na stanicu ne da bi docekao neku dragu osobu i iznenadio je, uz osmeh i cvece, vec sto joj je potrebna pomoc oko stvari i prevoz.
Kazu da su zeleznicke stanice oduvek bila mesta za sastanke zaljubljenih parova. Njima najteze pada razdvajanje. Oni se dugo grle i ljube, pa i kad krene voz salju poljupce. A tek zagrljaji kad se doceka voljeni, osmeh i sjaj u ocima, najveca radost...
Svaki kupe cuva neku tajnu, sreca i tuga su povezane kao vagoni, cvrsto. I kad krenes bilo gde, uvek je mnogo lakse kad znas da te pri povratku ceka neko koga volis, i ko zeli da si tu, kraj njega. Cudno je, ne mozes da ne volis voz jer koliko god da te odvaja od onih koje volis, njima te i vraca, il' ti njih dovodi. Bas zato je poseban.
S.P
